ХЕИДЕЛБЕРШКИ

КАТЕХИЗАМ

(1562)




Хеиделбершки катехизам започиње с два питања о нашој животној утехи и смрти. Спознаја да је Исус Христос наша једина утеха, дје смисао целом катехизму. Сва три дела одговарају светописамском наводу из посланице Римљанима 7,24.25, где Павле пише: ''Јадан ли сам ја човек! Ко ће ме истргнути из овога тела смртнога? Хвала Богу по Исусу Христу Господу нашему.'' Тако питања 3-11, говоре о нашем греху и кривици. Питања од 12 до 85 говоре као нас је Бог ослободио у христу Исусу, а питања 86-129 говоре на који начин требамо захвалити Богу за наше избављење.

Сва питања из катехизма су лична, упућена ''теби''. Сваки одговор осмишљен је да буде више библијски. Тон катехизма је одричан, не остављајући при том нити једну могућност за полемику. Његова теологаија је једнако свеопшта, свеобухватна у свом позиву, али и еванђеоска, усмерена ка Еванђељу Исуса Христа.

ХЕИДЕЛБЕРШКИ КАТЕХИЗАМ

Прва недеља


1. Шта ти је једина утеха у животу и смрти?
Моја једина утеха у животу и смрти јесте да телом и душом не приападам себи, него своме верном Спаситељу Исусу Христу, кој је својом скупоценом крвљу у потпуности платио за све моје грехе и ослободио ме од сваке моћи ђавола, штитећи ме тако, да ни једна влас с моје глав ене може пасти без Очевог знања. Штавише, све се мора уклапати у Његову вољу, а у корист мог спасења. Зато ме Он и по своме Светоме Духу уверава у вечни жвиот и чини ме таквим да свим срцем, драговољно и спремно, од сада и у будуће, живим за Њега.

2. Шта све мораш знати да би блажено живио и умро у Његовој
утеси?
Морам знати следеће:

а) Да су мој грех и моја невоља врло велики

б) На који начин сам ослобођен од свих својих греха и
његовим последица

ц) Како требам бити захвалан Богу за толико спасење.

ПРВИ ДЕО

О људској беди

Друга недеља

3. Одакле сазнајеш за свој грех и његове тешке последице?
Из Закона Божијег.

4. Шта Закон Божији захтева од нас?
Исус Христос нас кроз Еванђеље по Матеју 22,37-40, укратко учи: ''Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свома душом својом, свом памети својом.'' То је највећа и прва заповест. Друга је тој једнада: ''Љуби ближњега свога као самога себе. О тим двема заповестима зависи сав Закон и Пророци.''

5. Можеш ли то у потпуности одржати?
Не могу, јер је моја природа склона мрзити Бога и ближњега свога.


Трећа недеља


6. Да ли је Бог створио човека злим и поквареним?
Не, ставише, Бог је створио човека по свом обличку и добрим, што значи, у истинској праведности и светости, како би исправно разумео Бога, Створитеља свога, љубио га свим срцем својим, и живео с Њим у вечном блаженству, славећи га и хвалећи.

7. Одакле онда долази та искварена људска природа?
Од Адама и Еве, наших прародитеља, који су пали и били непослушни Богу у Еденском врту, услед чега је наша природа толико отрована, да смо сви зачети и рођени у греху.

8. Јесмо ли стога, сви толико зли, да нисмо способни чинити добро већ једино зло?
Јесмо, ако се наново не родимо по Светом Духу.
Четврта недеља

9. Није ли Бог неправедан према човеку када захтева од њега обдржавање закона који то није у стању спроводити?
Није, јер је Бог тако створио човека да овај то може чинити. Али, човек, потакнут од ђавола превари сам себе кроз опаку непослушност и лиши се свих тих дарова.

10. Хоће ли Бог оставити некажњеним овакву непослушност и отпадништво?
Сигурно неће, јер се Божији гнев показао с небеса према нашој урођеној грешности и нашим грешним делима; зато ће их казнити праведним судом у своје време и у вечности, као што је и рекао: ''Проклет био свако, ко се не придржава свега што је записано у књизи Закона и не чини тако.''

11. Није ли Бог између осталог и милосрдан Бог?
Заиста, Бог је милосрдан и благ, али и праведан Бог. Његова праведност стога захтева да се почињени грех против Његове узвишености, крајње казни вечном казном тела и душе.

ДРУГИ ДЕО

О људском спасењу

Пета недеља

12. Обзиром да смо праведним судом Божијим заслужили временску и вечну казну, како је онда можемо избећи и поново задобити милост и измирити се с Богом?
Божија је воља да се Његова праведност задовољи; због тога се задовољштина у потпуности мора платити, лично или по другоме.

13. Можемо ли ми лично платити у задовољштину?
Никако, штавише, наш се дуг свакодневно повећава.

14. Може ли неко друго створење платити задовољштину уместо нас?
Не може. Првенствено, јер Бог не жели никога другог због човековог личносг дуга. Штавише, нти једно друго створење не може поднети бреме Божијег вечног гнева против грехе, нити друге од њега спасити.

15. Каквог ли онда посредника и спаситеља морамо тражити?
Таквога који је истински и праведан човек, а ипак моћнији од свег створења, а истовремено је и прави Бог.


Шеста недеља

16. Зашто то мора бити истински и праведан човек?
Зато што праведност Божија захтева од грешног човека да исправи свој грех, а сам грешник не може платити за друге.

17. Зашто ИСТОДОБНО мора бити и истински Бог?
Да снагом својега божанства, на својој људској нарави може поднети и тежину гнева Божијега, те да нам врати и обнови праведност и живот.

18. Ко је тај посредник који је у исто време прави Бог и прави, савршено праведни човек?
Наш Господ Исус Христос, који је самога себе дао за довршење нашега спасења и праведности.

19. Одакле то сазнајеш?
Из светога Еванђеља, које је сам Бог објавио на почетку, у Еденском врту; затим објавио по светим патријарсима и пророцима; па на крају кроз жртве и остале обреде у Старом завету уобличио те га коначно испунио у своме љубљеноме Сину.

Седма недеља

20. Хоће ли онда сви људи бити спасени по христу, као што су били изгубљени по Адаму?
Не. Биће спасени само они који су истинском вером здружени с Њим и прихватају све благодати.

21. Шта је истинска вера?
То није само извесно знање по којем нам је свака Божија објава у Његовој Речи истинита, него и срдачно поверење које ми даје Дух Свети кроз Еванђеље, да другима и мени, Бог даје исто опроштење греха, вечну праведност и спасење по чистој милости и једино због Христовог спаситељског дела.

22. Шта онда хришћанин треба веровати?
Све што нам је обећано у Еванђељу, и све што нас уче чланци општег хришћанског апостолског веровања.

23. Како гласи апостолско веровање?
Верујем у Бога Оца, свемогућега створитеља неба и земље; и у Исуса Христа, сина његова јединога, Господа нашега, који је зачет по Духу СВетом, рођен од Марије девице, мучен под Понтијем Питалот, распет, умро и покопан; сишао над пакао, трећи дан васкрснуо из мртвих; вазнео се на небо, седи десна Богу, Оцу свемогућему; одатле ће доћи да суди живима и мртвима. Верујем у Духа Светога, свету свеопшту (хришћанску) цркву, заједништво светих, опроштење греха, васкрсење тела и живот вечни. Амин.

Осма недеља

24. На колико делова је подељен овај сажетак?
Подељен је на три дела. Први део говори о Богу Оцу и нашем стварању. Други део говори о Богу Сину и нашем спасењеу, а трећи део о Богу Духу и нашем посвећењу.

25. Обзиром да постоји само једно божанско биће, зашто онда говориш о трима бићима: Оцу, Сину и Духу Светому?
Зато што се Бог објавио у својој Речи као три различите особе, а које су једна особа, прави вечни Бог.

О Богу Оцу

Девета недеља

26. Шта мислиш када кажеш: ''Верујем у Бога Оца свемогућега, Створитеља неба и земље?''
Верујем да је вечни Отац нашега Господа Исуса Христа, створио небо и земљу и све на њој из ничега, којима управља и које обдржава својим вечним саветовањем и провидношћу због Христа, Сина Његова, мој Бог и мој Отац. Потпуно му верујем и не сумњам да ће збринути све моје потребе тела и духа. Штавише, без обзира на зла које буде послао на мене у овом несретном животу, окренут ће на моју добробит, јер Он то може учинити будући да је свемогући Бог; јер је то и намерио чинити због тога што је Он верни Отац.

Десета недеља

27. Шта подразумеваш под провидношћу Божијом?
Под Божијом провидношћу подразумевам свемоћну и свеприсутну моћ Божију којом јов увек као својом десницом обдржава небо и земљу зајендо са свим створењима и управља тако да лишће и трава, киша и суша, плодне и неплодне године, храна и пиће, здравље и болест, обиље и сиромаштво и све друго не долазе нам случајно, него из Његове очинске руке.

28. Какво добро имамо у спознавању Божијега стварања и провидности?
Из тога се учимо стрпљењу у невољама, захвалности у благодатима и поуздању у верносга Бога и Оца за убудуће, уверени да нас ништа не може одвојити од љубави Његове, јер Он држи сво створење у својој руци које се без Његове воље не може нити кретати.

О Богу Сину

Једанаеста недеља


29. Зашто је Син Божији назван Исус, што значи Спаситељ?
Јер нас спасава од наших греха и због тога што се спасење тражи и налази само у Њему и никоме другоме.

30. Верују и у Исуса Христа као свог јединог Спаситеља они који настоје постићи своје спасење и благодати посредством светаца или својих дела?
Не верују, зато што на такав начин поричу Исуса, јединог Спаситеља и Избавитеља, премда се хвале да му припадају. Из тога се може схватити да Исус или није савршени Спаситељ или да они који су га прихватили истинском вером морају поседовати све што је неопходно за своје спасење.


Дванаеста недеља

31. Зашто је Исус назван Христос, што значи Помазаник?
Зато што је одређен од Бога оца и помазан Духом Светим да би био наш велики пророк и учитељ, који нам у потпуности открива тајну сврхе и воље Божије у погледу нашег спасења. Да би био наш једини велики свештеник коиј нај је избавио приневши своје тело као жртву и трајно нас заступа пред Оцем. Да би био наш вечни Краљ који нас води својом Речју и духов бранећи наш и чувајући у откупљењу које је извојевао за нас.

32. А зашто се ти називаш хришћанином?
Ја сам вером учесник Христов и учесник његовог помазања, тако да могу признати Његово име, приностити самога себе као жртву у знак захвалности и борити се против греха и ђавола слободном и добром савештћу у овоме животу те заувек владати с Њим у вечности над свим створењима.

Тринаеста недеља

33. Зашто је назван Божијим ЈЕДИНОРОЂЕНИМ СИНОМ, кад смо сви Божија деца?
Зато што је једино Христос Божији вечни Син, а Бог нас је милостиво прихватио као своју децу због Њега.
34. Зашто га зовемо нашим Господом?
Јер нас није од грехе и ђаволске власи откупио златом или сребром, него својом скупоценом крвљу откупивши нас тако да припадамо њему.

Четрнаеста недеља

35. Шта значи да је: ''Зачет по Духу, рођен од девице Марије?''
То значи, да је вечни Син Божији, који јесте и остаје истинити и вечни Бог, на себе узео нашу људску природу по телу и крви девице Марије, а кроз деловање Духа Светога, како би могао постати изданак Давидов да у свему буде човек осим у греху.

36. Које благодати имаш по Њеоговм светом зачећу и рођењу?
Имам то да је Он мој посредник и да је Њеогом недужношћу и савршеном светошћу сав мој грех избрисан пред Богом.


Петнаеста недеља

37. Шта подразумева под речју ''мучен''?
Да је сво време свог овоземаљског живота, а посебно на крају, подносио гнев Божији против греха на свом телу и души за све људе, тако да његовим трпљењем као једином откупљујућом жртвом може избавити наша тела и душе од вечног проклетства и обдржати нас у Божијој милости, праведности и вечном животу.

38. Зашто је био мучен под ''Понтијем Пилатом'' који му је судио?
Био је мучен да би Он, недужан, био осуђен од земаљске власти и тако нас ослободио од Божије осуде која би по Њеогој суверености пала на све нас.

39. Постоји ли нешто више у његовој смрти распећем, од неке друге смрти?
Да, постоји, јер сам тако сигуран да је на себе узео прокетство које је било на мени будући да је Бог прокело смрт на крсту.

Шеснаеста недеља

40. Зашто је Христос морао ''претрпети'' смрт?
Зато што је праведност и истина Божија таква, да ништа друго не може исправити наше грехе осим смрти сина Божијега.

41. Зашто је био ''покопан''?
Да би потврдио своју стварну смрт.

42. Будући да је Христос умро уместо нас, зашто ми онда морамо умрети?
Наша смрт не може исправити наше грехе, него смао умирање греха и улажење у вечни живот.

43. Које још благодати примамо из Христове жртве и смрти на крсту?
Његовом силом наш стари човек је распет, усмрћен и покопан; тако да зле жеље наших смртних тела не би више владале над нама, већ да бисмо их приносили к Богу као жртву захвалницу.

44. Зашто стоји писано: ''сишао над пакао?''
Да у мојим жестоким невољама будем сигуран како ме је Христос, мој Господ ослободио од паклених страхова и муке, неизрецивом патљом, болима и ужасом које је трпио у својој души на крсту, а и пре.


Седамнаеста недеља

45. Какву благодат примамо из Христовог ''васкрсења''?
Прво, Христос је победио смрт васкрснувши од мртвих чиме нас је учинио судионицима праведности. Друго, Његовом силом смо и ми васкрснули у нови живот. Треће, Хрисотво васкрсење је сигурно јамство нашега васкрсења.


Осамнаеста недеља

46. Како ти разумеш речи: ''Он се вазнео на небо?''
Тако да је Христос био уздигнут са земље на небеса пред ученицима својим и остао је тамо поради нас док опет не дође судити живе и мртве.

47. Није ли онда Христос са нама до свршетка света као што је и обећао?
Христос је истински човек и истински Бог. У људском обличју, Он није више на земљи, али у свом божанству, узвишености, милости и Духу је стално с нама.

48. Зар нису стога, две Христове природе одвојене, ако његова људска природа није где је и божанска.
Никао, будући да је божанска природа заиста умом недокучива и свеприсутна, стога следи да је божанство далеко изван досега људскости којег је попримила, а ипак ниша мање не пребива у њој и остаје сједињена с њом.

49. Које благодати примамо Христовим вазнесењем на небо?
Прво, Он је наш небески заступник пред својим Оцем. Друго, имамо наша телеса на небу као сигурно јамство да ће Он, као глава, примит нас, своје удове к себи. Треће, шаље нам Духа Светога као протујамство, чијом силом тражимо небеске благодати, а не овоземаљске ствари, тамо где Христос седи с десна Богу.

Деветнаеста недеља

50. Зашто је додано да ''седи са десна Богу''?
Зато што је Христос вазнет на небо како би се тамо показао као глава Цркве, по којој Отац свима управља.

51. Које благосати уживамо из те Христове славе, нашег Поглавара?
Прво, Духом Светим Он излина вебеске дарове на нас, своје удове. Друго, снамог своје моћи брани нас и подупире у борби против свих наших непријатеља.

52. какву утеху имаш у Христовом повратку када ће доћи да ''суди живе и мртве''?
Да у свакој невољи и прогонству уздигнуте главе могу чекати долазак великог Судије, кој се већ предао на осуду Божију за мене и отклонио проклетство с мене; да ће бацити све своје и моје непријатеље у вечну пропаст, а мене ће уздићи к себи у небеску радост и славу, са свим својим изабраницима.


ТРЕЋИ ДЕО

О захвалности

Тридесет и друга недеља

86. Обзиром да смо Христовом милошћу, без икакве наше заслуге избављени од греха и њихових тешких последица, зашто онда морамо чинити добра дела?
Зато што нас је христос избавио својом крвљу и стално нас обнавља својим Светим Духом по своме обличку, не би ли му својим живљењем исказивали захвалност за Његову доброту и дозволили да се Он прославља корз нас. Надаље, да би смо били сигурни у нашу веру по њеним плодовима и да би смо нашим побожним живљењем и задобили ближње за Христа.

87. Могу ли бити спасени они кој не траже Бога и не одричу се свога незахвалнога и непокајанога живљења?
Сигурно да не могу бити спасени. У Светом писму стоји написано: ''Сигурно знате да неправедници неће ући у царство Божије. Не варајте се, ни један блудник, идолопоклоник, прељубник или хомосексуални перверзњак, крадљивац, убица, ругач неће ући у цасртво Божије.


Тридесет и треће недеља

88. Колико делова има истинско покајање или обраћење?
Два дела: умирање старе природе и рађање новог човека.
89. Шта значи умрети старој природи?
Искрено жалити због личних грехова и све више из замрзити и искрено избегавати.

90. Шта значи рађати се у новом човеку?
Имати потпуну радост у Богу кроз Исуса Христа и снажно желети живети по вољи Божијој чинећи добра дела.

91. Која су то добра дела?
То су само она дела која су произашла из истинске вере на темељу закона Божијег, на Његогу славу, а нису она која произилазе из људских размишљања и одредби.

Тридесет и четврта недеља

92. Како гласи закон Божији?

Бог је рекао следеће:

Прва заповест

Ја сам Господ Бог твоји кој сам те извео из земље египатске, из куће ропства. Немој имати других богова уз мене.

Друга заповест

Не рпави себи лика ни обличка било чега што је горе на небу, или доле на земљи, или у водама под земљом. Не клањај им се нити им служи. Јер ја, Господ Бог твој, Бог сам љубоморан. Кажњавам грехе отаца – оних који ме мрзе – не деци, до трећег и четвртог колена, а исказујем милосрђе хиљадама који ме љубе и врше моје заповести.

Трећа заповест

Не узимај узалуд имена Господа, Бога свога, јер Господ не опрашта ономе који узалуд изговара име његово.

Четврта заповест

Сети се да светкујеш Дан од одмора. Шест дана ради и обављај сав свој посао. А седмога је дана одмор, починак посвећен Господу, Богу твојему. Тада никаква посла немој радити, ни ти, ни твој син, ни твоја кћи, ни твој слуга, ни твоја слушкиња, ни твоја живитна, нити странац који се нађе унутар твојих врата. Та и Господ је за шест дана стварао небо, земљу и море и све што је у њима, а седмога је дана починуо. Стога је Господ благословио и посветио дан суботни.

Пета заповест

Поштуј оца свога и мајку своју, да би имао дуг живот на земљи коју ти даје Господ, Бог твој.

Шеста заповест

Не убиј.

Седма заповест

Не учини прељубе.

Осма заповест

Не кради.

Девета заповест

Не сведочи лажно на ближњега свога.

Десета заповест

Не пожели куће ближњега свога! Не пожели жене ближњега свога; ни слуге његова, ни слушкиње њеове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што припада ближњем твоме.

93. На колико делова се деле ове заповести?
Деле се у две групе: прва група се састоји од прве четири заповести које нас уче како требамо живети у односу на Бога, а друга група састоји се од шест заповести које нас уче како требамо живети у односу на наше ближње.

94. Шта Господ захтева у првој заповести?
Да морам избегавати и клонити се идолопоклонства, врачања, празноверја, призивања светаца или било којих других створења због опасноси од губитка нашег властитог спасења. Заиста, морам исправно призивати јединог истинитог Бога, веровати само у Њега, и у понизности и стрпљивости прихватати само од Њега и љубити Га, бојати се и обожавати Га свим срцем својим. Укратко, радије ћу окренути леђа свим створењима, него учинити и најмању ствар против Њега.

95. Шта је идолопоклонство?
То је замишљање или поседовање нечега у чега се уздамо, уместо у јединог истинитог Бога који се објавио у својој Речи.


Тридесет и пета недеља

96. Шта Бог захтева у другој заповести?
Да бога не осликавамо нити обожавамо нити на један други начин осим онога кој је записан у Његовој речи.

97. Значи ли то да не смемо уопште израђивати било какве ликове?
Бога не можемо и не требамо приказивати на било који начин. У погледу створења која премда можемо сликом приказати, Бог забрањује израду или поседовање њиховог лика с намером да им се исказује обожавање или их се употребљава за служење Њему.

98. Зар не можемо толерисати слике у црквама уместо књига за неупућене?
Не, јер не смемо покушавати бити мудријима од Бога који не жели до свог народа доћи путем беживотних идола, него кроз живо проповедање Његове Речи.

Тридесет и шеста недеља

99. Шта захтева трећа заповест?
Да не радимо кривоклетство или злоупотребљавамо Божије име псовањем или непотребним заклињањем. Нити смемо прећуткивањем одобравати такве ужасне грехе. Једном речју, не смемо изговарати свето име Божије изузев у страху и дубоком поштовању као би га исрпавно признавали и на њега исправно упућивали, те да буде прослављен у свим нашим речима и делима.

100. Зар је сповање и заклињање тако велики грех погрђивања имена Божијега, да се Бог љути и на оне који то не покушавају спречити и забрањивати колико год могу?
Свакако, јер нема већег греха који би изазвао Божији гнењ од злоупотребе Његовог имена. Стога је и заповедио да се такви казне смрћу.

Тридесет и седма недеља

101. Можемо ли се заклињати именом Божијим на богоугодан начин?
Можемо, ако то захтева од нас цивилна власт или ако је то потреба за потврђивањем истине и вере на славу Божију и добробит ближњега. Таква заклетва темељи се на Божијој речи и стога је исправно употребљена од Божијег народ у Старом и Новом завету.

102. Можемо ли се заклињати свецима или другим створењима?
Не можемо, јер је законита заклетва обавезна зазивати Бога, јединога који прониче људска срца, да би се посведочила истини и казнила ме ако сам се криво заклео. Нити јендо створење не завређује толику част.

Тридесет и осма недеља

103. Шта Бог захтева у четвртој заповести?
Пре свега да се одржава служба еванђеља и хришћанске науке, те да се редовито похађа црква, посебно на дан Господњи слушајући Реч Божију, учествујући у сакраментима, јавно призивати Господа, као и служећи потребитима. Друго, да се одрекнем злих дела за живота, допуштајући Господу деловање Светога Духа у мени и тако већ сада заживим вечни починак.

Тридесет и девета недеља

104. Шта Бог захтева у петој заповести?
Да поштује, љубим и будем одан своме оцу и мајци и свима осталима који су влашћу виши од мене. Да се подредим у дужној послушности свим њихвоим саветимаи дисциплини те да стрпљиво подносим њихвое погрешке, будући да је Божија воља да нас све зајендо води својом десницом.

Четрдесета недеља

105. Шта Бог захтева у шестој заповести?
Да мислима, речима, понашањем, а посебно делима не злоупотребљавам, мрзим, вређам или убијам свога ближњег, како лично, тако и кроз друге, него да одбацујем жељу за осветом. Исто тако, не смем намерно повредити самога себе или се свесно извргнути опасности, је рсу власти наоружане да би спречиле убиство.

106. Говори ли ова заповест о самом убиству?
Забрањујући убиство, Бог нас жели научити клико он мрзи и саму помисао на убиство које произлази из зависти, мржње, љутње и жеље за осветом, те да све то поистовећује с убиством

107. Да ли је онда довољно не убити ближњега нити једном од ових наведених начина?
Не, јер Бог је осуђујући завист, мржњу и љутњу заповедио да љубимо ближњег као саме себе и да будемо стрпљиви, мирни, пријазни, добронамерни и пријатељски расположени да избегавамо повређивати ближњега што више можемо те да чинимо добро нашим непријатељима.

Четрдесет и прва недеља

108.Шта нас учи седма заповест?
Да је свака похлепа Богом проклета и да би смо је требали мрзети целим својим бићем, и живети уздржљиво и дисциплиновано у свеотм браку или самачком животу.

109. Не забрањује ли Бог овом заповешћу нешто више од прељубе и сличних одвратних грехова?
Обзиром да су наша тела и душе храм Духа Светога, Његова је воља да будемо чисти и свети. Стога Он забрањује свако нечисто дело, понашање, речи, мисли, жеље и све друго што би подстицало некога на њих.

Четрдесет и друга недеља

110. Шта Бог забрањује осмом заповешћу?
Не смо да забрањује лоповлук и плачку које цивилне власти кажњавају, него је за Њега сваки прљави трик и дело варањаближњега, помоћу којих се желимо окористити његовим добрима, било присилом или привидним правом, као што је закидање при мерењу, лажно представњање квалитета робе, лажни новац, себични интереси или било шта друго што је Бог забранио. Он такође забрањује сваку похлепу, злоупотребу или непотребно расипање Његових дарова.

111. Шта Бог захтева од тебе у тој заповести?

Да чини све добро своме ближњему колико год и како год могу. Да поступам с њим онако како бих желио да други поступају са мном, да чиним све добро како бих могао помоћи сиромашнима.


Четрдесет и треће недеља

112. Шта Бог захтева у деветој заповести?
Да не сведочим лажно на икога, не изврћем ичије рећи не будем клеветник или оговарач, не осуђујем икога пре него ли га саслушам. Напротив дужан сам избегавати сваку лаж и превару као дело самога ђавола како не бих пао под осуду Божијега гнева. У просуђивањеу и слипчним ситуацијама, дужан сам држати се истине, а у говору, признању бити искрен. Заиста,колико је до мене, морам бранити и ширити добар глас ближњега.


Четрдесет и четврта недеља

113. Шта захтева десета заповест?
Да у наше срце никада не уђе и најмања склоност или мисао која се супроти било којој заповести Божијој, него да увек мрзимо грех свим срцем, а своје задовољство и радост налазимо у сваковрсној праведности.

114. Могу ли Божији обраћенити све те заповести савршено одржати?
Не могу, јер и најсветији међу њима чине смао један мали корак у послушности док су живи. Ипак, тако озбиљно отпочињу живети по свим заповестима Божијим, а не само некима.

115. Зашто је онда Бог заповедио да се проповеда строго придржавање свих десет заповести, обзиром да их се нико не може придржавати?
Прво, да цели свој живот будемо свесни наше грешности, те да због исте ревностније тражимо опроштење од греха и Хростову праведност. Друго, да се непрестано и упорно молимо Богу за милост Духса Светога, како би смо се све више суобличавали с Богом док не постигнемо циља савршене пунине после овога живота.

О молитви

Четрдесет и пета недеља

116. Зашто хришћани требају молитву?
Јер је она главни део захвалности коју Бог захтева од нас и стога што Он даје милсот и Духа Светога само онима кој искрено и без престанка трагају за Њим у молитви те му захваљују за те дарове.

117. Шта молитва треба да садржи како би била услишена и угодна Богу?
Прво, искрено приззивање јединог истинског Бога кој нам се објавио кроз своју реч за све оно што нам је заповедио тражити од њега. Друго, потпуно препознавање наших потреба и злих дела како бисмо се понизили пред његовим величанством. Треће, бити чврсто сигурни да ће Бог без обзира на нашу безвредност, засигурно одговорити на наше молитве забог Христа нашега Госпдоа као што је и обећао у својој Речи.

118. Шта нам је заповедио да молимо?
Све што је потребно нашим душама и телима, које је Господ Исус уврстио у молитву коју нас је и научио молити.

119. Како гласи Господња молитва?
Оче наш који јеси на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја како на небу, тако и на земљи. Хлеб наш свагдашњи дај нам данас. И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим. И не уведи нас у напаст, него нас избави од зла. Јер твоје је царство и слава и моћ у векове. Амин.

О молитви Господњој

Четрдесет и шеста недеља

120. Зашто нам је Христос заповедио да ословљавамо Бога с ''Оче наш''?
Да на самом почетку молитве Бог у нама пробуду дечије поштовање и поуздање у Бога како би нас подстакао молити, наиме, Бог је по Христу постао наш Отац и много више ће нам дати што га тражимо, него ли нажи земаљски очеви.

121. Зашто је написано ''који јеси на небесима''?
Како не бисмо Божије небеско царство схватили као нешто земаљско, већ да можемо очекивати испуњење свега што потрбујемо за наше душе и тела његовом величанственом силом.

Четрдесет и седма недеља

122. Која је прва замолба?
''Свети се име Твоје'', што значи: помози нам најпре да те правилно познајемо, узвисујемо и обожавамо те за сва дела твоја кроз коај одржавају твоју свемоћ, мудрост, доброту, праведност, милост и иситну. И тако осмислити наше животе да не би у мислима, речима и делима никада твоје име оскрнавили, него га стално поштовали и славили.


Четрдесет и осма недеља

123. Која је друга замолба?
''Да дође царство твоје'', што значи: Води нас Речју својом и Духом својим како би ти се непрестано подређивали. Очувај и повећај цркву своју. Уништи ђаволска дела, сваку моћ која устаје против тебе и свако недело против твоје свете Речи до пунине доласка твога царства у којем ћеш бити све у свему.

Четрдесет и девета недеља

124. Која је трећа замолба?
''Да буде воља твоја како на небу, тако и на земљи'', што значи: помози нам да се без мрмљања одрекнемо своје воље и подредимо твојој вољи, која је једина добра, како бисмо вољно и верно, као анђели небески извршили што си нам заповедио и у шта си нас позвао.

Педесета недеља

125. Која је четврта замолба?
''Хлеб наш свагдашњи дај нам данас'', што значи: молимо те обезбеди за све што је потребно нашим телима да бисмо тако спознали тебе као једини извор свега доброга и како ни једна наша потреба, рад и дар не може пружити икакво добро без твог благослова. Стога, повлачимо наше уздање у било које створење те га полажемо једино у Тебе.

Педесет и прва недеља

126. Која је пета замолба?
''И опрости нам грехе наше као што и ми опраштамо дужницима својим'', што значи: молимо те, ради Христове крви, не осуди нас, бедне грешнике, наше многе преступе, као ни зло које нам је још увек примамљиво, јер и ми обзиром да налазимо сведочанство твоје милости у нама чврсто одлучујемо искрено опраштати ближњима.

Педесет и друга недеља

127. Која је шеста замолба?
''...и не уведи нас у напаст, него нас избави од зла'', што значи: Обзиром да смо толико слаби чврсто стајати бар на тренутак и обзиром да нас наши заклети непријатељи: ђаво, свет и наши греси, стално опседају, молимо те, очувај нас и ојачај силом Духа Светога како бисмо се могли одупрети и победити у том духовном боју, док не остватимо коначну победу.

128. Којим речима завршава ова молитва?

''Јер твоје је царство, и слава и моћ у векове. Амин'', што значи: све ово тражимо до тебе јер си ти као наш Краљ вољан и моћан дати нам то стога што имаш моћ над свиме. Због тога нека твоје свето име, а не наше, буде увек хваљено.''

129. Шта значи ''амин''?
Амин значи да ће то тако заиста и сигурно бити, јер ће Бог још више услишити моју молитву него што ја срцем верујем да ће ми дати све што га замолим.

PROTESTANTIZAM

Da bi smo ovo razumeli neophodno je da se podsetimo korena samog hrisćanstva. Hrišćanska crkva koju je osnovao Isus (ili Mesija) u okviru Judaizma, brzo je prigrlila nejevreje u svoje krilo. Dobivši dar apostolske službe od Hrista, preživela je razaranje Jevrejskog hrama 70.godine n.e. kada se jevrejsko sveštenstvo okončalo.

Tokom svog prvog veka crkva je sebe označila kao katoličku. U uobičajenom smislu ova reč znači „vaseljenska“. U crkvenoj upotrebi to znači „ortodoksna“(pravoslavna). Ovo značenje razjašnjeno je Kanonom sv. Vinsenta Lerinskog, koji je katoličku veru definisao kao, „Onu po kojoj veruju svuda, uvek, i svi“ (tj. univerzalnu) unutar nepodeljene hrišćanske crkve.

Katolička je vera, stoga, vera predskazana od strane drevnih proroka, otkrivena u ličnosti Isusa Hrista, proglašavana od strane Njegovih svetih apostola, zabeležena u Pismu Starog i Novog zaveta, koju su učili rani „Oci“ crkve (čiji mnogobrojni sjajni spisi još uvek postoje), branjena na sedam ekumenskih sabora nepodeljene crkve i izražena u Apostolskom verovanju, Nikenskom verovanju i Verovanju sv. Atanasija.

Velika šizma: Do 1054. godine postojala je samo jedna hrišćanska crkva – KATOLIČKA CRKVA. Vodjstvo crkve bilo je skoncentrisano u četiri velike patrijaršije – Jerusalimsku, Antiohijsku, Aleksandrijsku, i Konsantinopoljsku (Carigradsku) na istoku, i Rimsku na zapadu. Pošto je Rimsko carstvo prihvatilo hrišćanstvo neki su episkopi u mnogo većoj meri postali umešani u političke stvari, a posebno su rimski episkopi počeli da iskazuju prevlast nad celom crkvom. Ovo je vodilo tragičnoj podeli crkve, „Velikoj šizmi“ iz 1054. kada se crkva podelila na „Pravoslavni“ istok i „Rimokatolički“ zapad.

Opšte informacije: Protestantizam je pokret u zapadnom hrišćanstvu čiji sledbenici odbacuju ideju o božanskom autoritetu kanalisanom kroz odredjenu ljudsku instituciju ili osobu kao što je rimokatolički papa. Protestanti se okreću drugim autoritetima za svoju veru. Većina njih ističe Bibliju – Jevrejsko pismo i Novi zavet – kao izvor i normu svog učenja. Rimokatolici i Istocno pravoslavni hrišćani takodje ističu autoritet Biblije, ali su takodje okrenuti i tradiciji, i u slučaju rimokatolika, papi kao izvoru autoriteta.

Reformacija: Iako je pokret reformacije bio karakteristika hrišćanske crkve, posebno evidentna u 14. i 15. veku, većina protestanata datira početak svog pokreta u 1517. godinu, kada je nemački monah Martin Luter istakao za raspravu seriju teza koje su izazvale učenje rimokatoličke crkve. Protestantizam je preuzeo svoje ime od „Protestatio“ koji su izdali reformatori na skupu u Spejeru 1529. godine.

Tokom dve decenije Reformacija se proširila kroz veći deo severozapadne Evrope. U Engleskoj je kralj Henrik VIII odbacio papski autoritet nad crkvom, i Crkvu Engleske postavio na reformatski kurs čineći od nje suštinski protestanstku zajednicu (iako se anglikanci, tj. episkopalci često posebno klasifikuju.) U Švajcarskoj, Francuskoj, delovima Nemačke, Škotskoj, i Holandiji počeo je da se pojavljuje drugi vid neluteranske reforme, uglavnom pod uticajem Francuza iz Ženeve, Žana Kalvina i švajcarskog vodje Ulriha Cvinglija. U isto vreme se na levom krilu pokreta pojavio i radikalniji vid protestantizma. Anabaptisti, Menoniti, i drugi ponovo su krštavali hrišćane i uvodili ih u pokret koji je drastično odbacivao praksu katolicizma, čak i tamo gde Luteranizam, Kalvinizam i Anglikanizam nisu.

Iz ovih se baza reformacija širila na Skandinaviju i Centralnu Evropu, ali je retko prodrla u Rusiju i Jugoistocnu Evropu, gde je pravoslavna crkva preovladala, ili Južnu Evropu koja je ostala postojano rimokatolička. Posle niza verskih ratova, od sredine 16. do sredine 17. veka, većina protestanata (osim onih radikalnih) i katolika saglasila se oko principa da bi vladaoci oblasti trebalo da odrede religiju svoje pokrajine ili države. Razdvajanje crkve i države, načelo koje su ostali protestanti prihvatili u 18. veku, počelo je da razbija čisto protestantsku dominaciju nad severozapadnom Evropom. U drugom delu 18. veka i tokom čitavog 19. veka pa do danas, protestantski misionari proširili su pokret po većem delu sveta.

Protestantska uporišta osnovana su na mnogim afričkim i azijskim obalama, ali ne i u katoličkoj Latinskoj Americi, sve do nedavno. Od dolaska anglikanaca u Virdžiniju 1607. pa sve do poznog 19. veka i dolaska velikog broja emigranata iz južne Evrope i Irske, cela Severna Amerika, osim Kvebeka, važila je za uglavnom protestantsko područje.

Osnovna načela: Kao fundamenatalna načela protestantizma 16.veka podrazumevaju se:

Soli deo Gloria: Opravdanje Božije mudrosti i moći nasuprot papskoj uzurpaciji i stvorenoj religiji, poštovanje Božije suverene onostranosti i providjajnog predodredjenja.

Sola Gratia: Iskupljenje kao slobodni Božji dar ispunjen Hristovom pobedom nad smrću i vaskrsenjem. Ovo je poglavito formulisano rečima apostola Pavla kao opravdanje kroz veru samu, kao u Augsburškom ispovedanju:“(citat)“ Sigurnost spasenja je stoga mana protestantske vere, utemeljena u evandjeljskom obećanju i oslobodjena svakog sticanja zasluga. Prema protestantima, Bog je preuzeo inicijativu u spasavanju sveta od greha kroz svoje delovanje u Isusu Hristu, pa je čak i vera koja navodi ljude da poveruju u ovo delovanje dar a ne dostignuće.

Sola Scriptura: Sloboda Pisma da vlada kao Božja reč u crkvi, odrešena od papskog ili crkvenog autoriteta (magisteriuma) i tradicije. Pismo je jedini izvor hrišćanskog otkrovenja. Iako tradicija može da potpomogne njegovu interpretaciju, njegovo istinsko(tj. duhovno) značenje je njegov prirodni(tj. doslovni) smisao, a ne alegorijski.

Sakramenti: Većini protestanata je zajednička vera u Svetu Trojicu – Boga Oca, Sina i Svetoga Duha; većina njih se pridržava starog verovanja u činjenicu da je Isus Hrist bio i jeste i božanske i ljudske prirode; većina njih priznaje dva sakramenta (sveti obredi za koje veruju da ih je ustanovio Hrist): krštenje i večera gospodnja. Podeljeni su oko pitanja uronjavanja u vodu ili primene vode na druge načine; oko uzrasta u kome treba krštavati ljude, mada većina praktikuje krštavanje dece; oko toga da li krštenje daruje milost ili je znak odgovornosti i pokornosti. Neki od protestanata zaista veruju da je Isus nekako zaista prisutan u hlebu i vinu večere gospodnje (evharistije), dok drugi smatraju ovaj sakrament činom sećanja i pokornosti. U svom bogosluženju protestanti više od ostalih hrišćana ističu propovedanje Reči Božije kao agensa za izgradnju vere.

Crkva kao verujući narod Božiji: Konstituisana, ne hijerarhijom, sukcesijom, ili institucijom, već Božijim izborom i pozivom u Hristu kroz evandjelje. Rečima Augsburškog verovanja to je:“citat“ Samo su dva sakramenta koje je ustanovio Hrist, krštenje i večera gospodnja, o kojima se može govoriti kao o „vidljivim rečima“, čime se ističe primat propovedi u veri protestanata.

Sveštenstvo svih vernika: Privilegija slobode svih krštenih da stanu pred Bogom u Hristu „bez nameštenih ljudskih posrednika“ i njihovog pozvanja da poput „malih Hristosa“ budu nosioci suda i milosti svojim bližnjima. Pastori i propovednici razlikuju se od ostalih hrišćana samo po funkciji i postavljenju, a ne po duhovnom statusu.

Svetost svih zanimanja i poziva: Odbacivanje srednjovekovnih različitosti izmedju svetovnog svetog od „religioznog“ (tj. monaškog), sa potcenjivanjem ovog prvog, i priznavanje svih načina života kao božanskih poziva. „Dela monaha ili sveštenika, u Božijim očima ni na koji način nisu superiornija od onih dela ratara koji radi u polju, ili žene koja vodi brigu o svom domaćinstvu“(Martin Luter). Jedno nije suštinski hrišćanskije od drugog, fraze poput „sveta služba“ovakvo su očiglednu stvar bacile u zasenak.
Biblijsko načelo protestantizma nalazi izraza u aksiomu Ecclesia reformata sed semper reformanda, „reformisana crkva uvek otvorena za dalju reformaciju“. Podložnost reči Božjoj znači da ni jedna tradicija ili institucija, svetovna ili religijska, čak i one reformatske ili protestantske ne mogu biti apsolutizovane. Protestantizam teži da crpi svoj život iz evandjeoske Božje milosti u Hristu. U skladu sa svojim nasledjem ne može tolerisati hrišćanstvo tipa „uradi sam“, nema utemeljenja za ljudsku samouverenost pred licem Božijim. Konačno, uvek će više vrednovati Hrista vere nego istorijsku crkvu.

PROUČAVAJTE SVETO PISMU I NAUČITE OSNOVE REFORMOVANE TEOLOGIJE.

Za dodatne informacije, obratite se putem Emaila.

Neka Vas Gospod blagoslovi i čuva.